Otočki dnevnici, Mljet ‘22, dan treći

Dragi dnevniče!

DANAS NISMO VOZILI BICIKLE!

Evo je 1 i 30 poslije ponoći.
Nikola spava od jedanaest.
Meni večeras stiglo jednomjesečno žensko čišćenje, pa me boli. Zato i ne spavam.
Čujem more tu ispred kuće kako udara.
I čamac se ljulja, gledam ga kroz prozor.
Zatvoren! Ne smijem ga sad otvarati.
Ima buba, ne zna im se broj.
Najdosadnije su neke velike, tvrde, crne sa zelenim sjajem. Lete onako besmisleno i glupavo, kao muhe.
Ovdje ih zovu prndeji.
Nomen est omen, kažu Latini.
E baš su prndeji!

Nego, da ti kažem, dragi dnevniče, kako je potekao ovaj dan.

…

Jutros oči nije otvorio, ni zub oprao, a već je odlučno rekao - JA DANAS NE VOZIM BICIKL!

-Stomak me boli koliko me bole jaja.
-Ma pogledaj mi osuto dupe.
Izgleda kao majmunovo, kažem mu.
Ne mogu ni ja na bicikl.
-Ajde uzmemo od ovih taj skuter.
-Hiljadu eura depozita za tu pizdariju nećemo dati.
-Ali to je depozit, vratit će se.
-Ali to je moj princip. Ja odbijam.
-Pa šta ćemo onda?
-Smislit ću. Nek se prvo popije kava.

Popila sam kavu. Nazvala tatu.
Pa onda i rent agenciju u susjednom mjestu.

Dobar dan! Dobar dan!
Rentate skutere? Da, da!
Koja je procedura?
Cili dan 350kn + potrošeno gorivo.
Dobro, a depozit?

Ajde bogati, ja sedam godina radin ovaj posal, nikad ni’ko nije napravija ništa sa skuterom. Možda jednom.
Ne triba nikakav depozit.
Donesite vozačku i 350 kuna i vozite ga.

I mi došli.
I krenuli na put koji vodi na drugi kraj otoka.

Nismo puno odmakli, dogodilo mi se nešto logikom neobjašnjivo.
Sjedim iza Nikole na skuteru.
Ne mislim ni o čemu. Samo sjedim i gledam u golema prostranstva zelenila.
I sva ta zelenila mirišu rajski.
Sjedim na prdavcu i odjednom se, ne znam kako, tako živo sjetim mamine kože i pjegica koje je po leđima imala.
I tako mi živo, živo, živo pred očima i njeno lice i oči i obrve, nos i usne i uši i ušne resice.
I crveni nokti bademastog oblika. I stopala. I gležanj. I miris.
I kakav je osjećaj bio zagrliti ju.
To je bilo toliko živo i jebotepas PRELIJEPO.

Nisam počela plakati. To nije bilo plakanje.
To su samo bile suze koje iz mene ispadaju.
Ja sa svojim licem nisam napravila nikakvu plačljivu mimiku.

Jeste da mi je Milica nabola fino botoxa, ali nije mi kao Breni.
Mogu imati mimiku. A nije je bilo.
Samo suze i toliko živa moja mater.

To wow iskustvo trajalo je nekoliko minuta. Možda pet.
Ne znam.
Činilo se kao da sam sanjala.

Tako sam ispuštala suze bez pravog plakanja posljednji put podno Himalaja.
Ali tad sam i pojela u onom medu ‘ko zna kakvu gljivu.
Pa imam objašnjenje.
Za ovo stvarno nemam.
Jutros nisam ni doručkovala.

Kasnije sam puno mislila o tome.

Spustili smo se do Odisejeve špilje.
Kozjim stazama.

Raj ne zamišljam toliko stjenovito, ali to je mjesto više od raja.
Sjeli smo u neki “bar”. Zove se Mars.
“Bar” kažem, jer nema ni vodu ni struju.
Za popit ima samo šta hipik gazda ujutro uspije na leđima ponijeti tamo.

Ja uzela Ožujsko, Nikola Karlovačko.
Nisu bila dva ista.
Čula sam tamo prvi put pjesmu Gabi Novak.
Zove se Otok.
Brzo sam zapisala stihove, da ju mogu naći kasnije.
Nema Shazama na stjenovitom raju.
Sasuli smo pivo u sebe i spustili se do špilje.
Skakali sa stijena na noge, držeći se za ruku.
Bilo je magično.

Kasnije su brodom došli neki Amerikanci.
Glasni i dosadni.
Oh my Goooood, my Looord! - vikaše oduševljeno.
Jedan je plivao sa prslukom za spašavanje.
U majici i hlačicama.
Izgledao isto kao Trey, Charlottin muž iz Sex i grada.
Isto, vjeruj mi, dnevniče!

Nisu dugo bili. Možda pola sata.
Opet je uslijedila Odisejska tišina.
Skakali smo još.
Popili po još dva piva.
Heinekena.
To je jedino u “baru” ostalo.

Kozjim stazama krenuli gore.

Stali u Tommy market.
Gladni ki vukovi.
Ne oni koje je Nikola jučer čuo da se svađaju.
Nego pravi vukovi.
Kupili rezani integralni kruh, pršut, mortadelu, sira, maslaca… i još dva pivkana.

Pa stali na proširenje na cesti, na drvenu klupicu koja gleda na more.
Pojeli šta smo kupili.
Uredno spremili smeće.
Nastavili dalje putem neke pješčane plaže.
Na njoj nas ništa nije oduševilo.

Ali bile su ležaljke, pa smo malo prilegli na njima.

Tamo mi je stigla meca.
U zalazak sunca krenuli smo nazad u naše selo.
Prdavac razvio brzinu od 70km/h.
Ljubila sam Nikolu u desno rame.
Bila zahvalna.

80km kasnije, stigli smo našoj kući.
Nikola se tušnuo i odmah zaspao.
Sad je već blizu dva.
Ja ne spavam. Ne mogu. Boli me stomak.

Puno mislim na danas oživljenu mamu.

Voljela bih to iskusiti češće.