Otočki dnevnici, Mljet ‘22, dan prvi

Dragi dnevniče!

Iz Crne Gore, došli smo na Mljet.
Oboma nam je prvi put.
Ne taj prvi put.
Nego, prvi put na Mljetu.

Ja imam posla preko guše.
On u telefon i ne gleda.
Osim posla, imam i FOMO.
Ovaj su tjedan u Beogradu svi meni važni događaji.

Matesi mi imaju žur sa Samsungom.
I to danas.
Sutra Buro slavi treći rođendan.
Veliki dečko.
Jučer je bio Boss žur.

A ja na Mljetu.
Ja na predivnom Mljetu, a sve mislim, kako je njima tamo.
Pita li netko za mene.
Šta propuštam, kukala mi majka.
Sad sam našla da dođem na Mljet!

Pa dam plesku, dvije, tri tim nazadnim mislima.
Pa otvorim oči.
Pa vidim šta je ispred mene.
Pa on sa svog sunca, dođe u moj hlad da me poljubi i kaže mi da mu je lijepo.

A ja sve mislim, i meni je, ali…
A tata je još onomad, kad sam imala sedam godina i kad je bilo najnormalnije da se kupam u toplesu govorio mami “Vesna, ljubav je kad nema ALI!”

Danas smo vozili bicikle 40 i kusur kilometara.
On je sinoć, dok sam ja radila, istražio neku uvalu i smislio da danas pođemo tamo.

I došli smo na uvalu.
On je putem ostao bez jaja.
Neudoban bicikl, a sve uzbrdo.
Ostala bih možda i ja bez svojih muda, ali sam ih, čini mi se, već negdje ostavila.

Došli smo na uvalu.
Ja skinula gornji dio, pustila sise.
To mi je najdraže napraviti na obali.
A i inače.

Uz moje sise, na toj uvali bila su još tri para sisa.
Tik uz njih i tri para muda.

Dakle, jedna uvala.
Četiri para sisa.
I tri para muda.
Bez Nikolinih.
On je svoja ostavio na sjedalu bicikla, tamo na 15-om kilometru uzbrdo.

Mir, tišina.
Ne čuješ ništa osim mora i cvrčaka.
Nikola mi napravio nastambu, da imam hlad.
Da pišem i ne dam suncu da mi stvori novu hiperpigmentaciju, tek sam se one iz 2017. otarasila.

Odjednom, tamo lijevo od nas, jedan par sisa i muda krenu podizati ton.
Mi se pravimo da se cvrči glasniji.
Ali vraga, njemački je jezik jači i od najjačeg cvrčkovog krešenda.

Was ist loooos, schschweitz… nešto nešto, drama drama!

Ustaje par muda, kupi svoj ručnik, demonstrativno napušta uvalu.
Pogledam lijevo u par sisa, teško dišu.
Vidiš samo kako se penju bliže suncu, pa se opet uvuku u svoju dramu, pa tako nekoliko puta.

Kažem Nikoli, jao ako muda sad odu, šta će sise jadne, usred ničega smo, a nemamo ni korpu na biciklu da ih povezemo negdje do prve civilizacije.
Ma ni signal na telefonu da zovemo pomoć.

Nekoliko minuta kasnije, ustaje i par sisa. Odlazi.
Vidim tamo gore iza čempresa, muda stoje i čekaju.

Nastavila sam na prekrasnoj uvali imati glupi strah od propuštanja.
Nikola je plivao, prsno, leđno i butterfly.
Kozjim stazama, dehidrirani, vraćali smo se natrag u naše selo.

Prešišali 42,5 kilometara. Nikola u povratku muda nije pronašao.
Možda ih nađe sutra.
Ja ću svoja naći 22.6. kod Danice na terapiji.
Pronalazak muda me košta 4000rsd tjedno.

Ha da, plati pa se klati.
Nikola sad gladan reže luk, ja pišem ovo.
Sad ću ustat da nam skuham večeru.

Razmišljam jesu li se pomirili par muda i sisa sa uvale.